1. |
||||
|
Kad ti zađeš u godine
ja ću biti jedna blaga padina Čerata
brda prema svetim Karlovcima
i suncu
Ti ćeš zaći među kamenove
na toj padini
ti ćeš dovoditi devojčice
s narukvicama od belog zlata
da plaču sa tobom
a da ne znaju zašto
a ti ćeš znati
kamen će te podsećati
Vidiš Bože kako ti se molim
sačuvaj mi onu koju volim
Vidiš Bože kako ti se molim
sačuvaj mi onu koju volim
|
||||
2. |
Pijem
02:10
|
|
||
|
Pijem, pijem... al' u piću
još se nikad ne osme'nu' -
kao da je rujnim vinom
bog polio hladnu stenu!
Posrne l' mi katkad noga,
družina se luda smije, -
al' se brzo smeha trza,
ko od jeda ljute zmije...
A ja pijem, jošte pijem...
U tom mi se srce para...
Ćuteći se samo igram
ljutim vrhom od handžara...
|
||||
3. |
Orgije
03:04
|
|
||
|
Pijemo nas nekoliko propalih ludi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.
Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.
Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke
I život nag.
U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.
U igri, u poljupcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno,
Kad nema dna.
Jer svak živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob.
Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.
Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.
|
||||
4. |
Balada
02:48
|
|
||
|
Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.
Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka - samo pola pedlja.
|
||||
5. |
Nebo kao šatorsko krilo
03:41
|
|
||
|
Nebo kao šatorsko krilo
i kiša zvonka, teška,
svetlo je u sobi bilo
dok je bilo tvog smeška
Poslednjih razgovora reči
još se uvek u sobi čuju
Kako zna govor da leči
smiruje pred oluju
A kiša lije bez kraja
satima gusto pa lagano
Javi mi se iz raja
predobra moja Dragano
|
||||
6. |
Tebi
02:34
|
|
||
|
Zagrli moje srce
I ćuti.
Jer znaš
Kakvi su puti
Kada si sama
(A da to nećeš).
I kakve ljude
Posvuda srećeš:
Što samo telo
Žele i nude,
Koji se smeju
Glasno i čude:
Kada im tiho
Otvoriš san,
Kada im blago
Prineseš cvet,
Kada im spustiš
Na obraz dlan
I pogledaš ih
U oči.
Nemoj.
Pusti sad,
Dođi.
Noćas sve to preskoči.
Zagrli moje srce.
I ćuti.
|
||||
7. |
Ludi ljudi
03:11
|
|
||
|
Kad je neko srećan, prekrstimo ruke,
pravimo se ludi.
Kad je neko tužan, grlimo ga,
pravimo se ljudi.
Kad neko traži pomoć, sliježemo ramenima,
pravimo se ludi.
Kada nama treba nešto, obećavamo sve,
pravimo se ljudi.
Kad je neko bolestan, okrećemo glavu,
pravimo se ludi.
Kad neko umre, previše ga žalimo,
pravimo se ljudi.
|
||||
8. |
Zebnja
03:13
|
|
||
|
Pusta ulica.
Igralište bez djece.
Klupa bez starca.
U toplom domu čovjek zebe.
A nebo isto plavo.
I biljke isto rastvorene.
Kad s latice prhne Mjesec.
|
||||
9. |
Telefonski broj
03:10
|
|
||
|
U mom nedavnom snu, otac ima
jedan broj
na koji može da pozove Miroslava
Antića.
On se na taj broj odaziva u predratnom
Mostaru, u hotelu "Ruža" kroz koji
promiče mali potok.
Iako je i u tom snu odavno mrtav,
Antić se na taj broj uvek javlja.
Otac ga ponekad zove i priča sa njim.
Miroslav bi stalno nekud da krene,
a moj stari mu uz osmeh govori -
sedi tu, gde ćeš tako pijan.
Kažem ocu: ostavi mi taj broj, kada
umreš da mogu ponekad pozvati
Antića. Da ne bude usamljen.
Stari blago odgovara - hoću.
|
||||
10. |
Jablanovi
02:24
|
|
||
|
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žut je mesec davno zašao za hume,
Daleke i crne ko slutnje, i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku,
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume,šume čudno, i dršću u svodu.
…Sam kraj mirne vode, u noći, ja stojim,
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni
Leži moja senka… Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
|
||||
11. |
Kari Šabanovi
03:48
|
|||
|
Sjećanje me lakom tugom ovi:
veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
S puta idu kari Šabanovi.
Mi u susret otrčimo k njima,
A kari nas vrate srećne kući
I sivom nas džadom truckajući
O pređenim šapću drumovima.
Mili dani, moji sni nestali,
Kao da ste svi u jutro neko
Na kare se kradom ukrcali
I otišli od mene daleko.
Zalud uho sad zvukove lovi,
Zalud oko daljinama pipa:
Davno više ne čuje se škripa,
Niti idu kari Šabanovi.
Mili dani, moji sni nestali,
Kao da ste svi u jutro neko
Na kare se kradom ukrcali
I otišli od mene daleko.
Aleksandar Leso Ivanović
|
||||
Nemanja Nešić i Miloš Zubac Novi Sad, Serbia
If you like Nemanja Nešić i Miloš Zubac, you may also like:
featured on Bandcamp Radio Mar 26, 2024
go to album
Introspective, homespun folk tunes from John Donne that feel informed by the sugary bleakness of '80s and '90s indie pop.
go to album
PuSHING THE PuLL DOoR
by Tom Houston
Tom Houston swings between heartfelt folk and quirky slice-of-life spoken word, augmented with electronics, on his latest LP.
go to album
The tender UK psych folk on “Continuum” explores motherhood through song.
go to album
Little Anchor
by Bev Lee Harling
The first solo release in over a decade from Bev Lee Harling is a personal travelogue filled with euphoric compositions.
go to album
In Our Nature (Album)
by José González
featured on Bandcamp Radio Sep 21, 2021
go to album
featured on Bandcamp Radio Sep 21, 2021
go to album
